Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - ОСНОВНИ КУРС > Сигурност негде другде“ – враћање сагласно Даблинској уредби и концепт сигурне треће земље по праву ЕУ

Пребацивање тражилаца азила у сигурну трећу земљу према праву ЕУ

Као што је поменуто, када држава чланица у којој је захтев за азил поднет сматра да она за њега није надлежна, она на основу даблинских критеријума може да поднесе захтев за поновни прихват или преузимање надлежности држави чланици коју сматра надлежном, а у циљу пребацивања подносиоца захтева у ту државу. То се заснива на претпоставци да државе чланице ЕУ и остале државе које учествују у Даблинском систему по правилу поштују људска права и да су кадре да обезбеде одговарајућу заштиту. Међутим, као што је СПЕУ констатовао у пресуди у предмету Н. С. и М. Е, у неким општепознатим утврђеним околностима се не може сматрати да нека држава чланица ЕУ може да пружи одговарајућу заштиту с обзиром на услове који утичу на њихов систем азила, па би враћање тражиоца азила на њену територију могло довести до повреде права ЕУ.

 

СПЕУ је у пресуди у предмету Н. С. и М. Е. закључио да би спровођење Уредбе “Даблин II“ на основу необориве претпоставке да држава чланица пружа адекватну заштиту у свим случајевима било (став 99) супротно обавези [државе чланице] да је тумачи и примењује на начин који је у складу са основним правима. Битно је указати на то да је СПЕУ изричито истакао (став 101) да исто важи и у погледу „одредбе којом је прописано да су одређене државе „сигурне земље“ […] ако се та одредба мора тумачити као необорива претпоставка, против које није дозвољено поднети било какве доказе који указују на супротно.

Концепт СТЗ се само успут помиње у Уредби „Даблин III“, и у потпуности се ослања на материјалне захтеве и дефиницију тог концепта у Директиви о поступцима азила (ДПА), у којој се концепти СТЗ и ПЗА уређују у члану 38, односно члану 35.[1]

 

СТЗ је у оквиру Даблинског система релевантна утолико што је чланом 3. став 3. Уредбе „Даблин III“ прописано да […] 3. свака држава чланица задржава право да подносиоца захтева пошаље у [СТЗ] у складу са правилима и заштитним мерама утврђеним у [ДПА]. То подразумева да земља надлежна за разматрање захтева за азил сходно Уредби „Даблин III“ потом подлеже обичним одредбама ДПА, према којима не мора нужно да разматра меритум захтева и може, када се стекну услови, позивањем на СТЗ своје разматрање да ограничи на оцену прихватљивости захтева.

 

Тиме што утврђује у коју трећу земљу - као сигурну трећу земљу или прву земљу азила – може да врати подносиоца захтева, држава која разматра његов захтев може да оконча поступак азила у фази разматрања прихватљивости, полазећи од основане претпоставке да ће друга земља захтев размотрити или пружити довољну заштиту (у случају СТЗ) или у случају да је прва земља азила подносиоцу представке доделила статус избеглице или […] довољну заштиту и одобрила реадмисију подносиоца захтева (уводна одредба 44) у случају ПЗА. [2] Основна разлика лежи у чињеници да је ПЗА већ имала контакта са тражиоцем азила о коме је реч, на основу чега се претпоставља да он може поново да буде примљен и добије заштиту у тој земљи. 

 

Слична разматрања важе и када постоји веза између подносиоца захтева и треће земље на основу које се може основано очекивати да ће у тој земљи затражити заштиту и постоје основи за уверење да ће подносилац захтева у њу бити примљен или поново примљен. Битно је напоменути да ДПА такође мора да се спроводи у складу са правима из Повеље и начелима Женевске конвенције, као и са начелом забране протеривања, будући да и она чини део система ЗЕСА.

 

Сходно члановима 35. и 38. ДПА:

 

Члан 35. – Концепт прве земље азила

Држава се сматра првом земљом азила подносиоца захтева ако:

1. му је у тој земљи признат статус избеглице и ако се он још увек може позивати на ту заштиту; или
2. иначе ужива довољну заштиту у тој земљи, укључујући гаранције које произлазе из начела забране протеривања, под условом да ће поново бити примљен у ту земљу.
3. [….] Подносиоцу захтева је дозвољено да оспорава примену концепта прве земље азила на своје конкретне околности.

 

Члан 38. – Концепт сигурне треће земље

1. Државе чланице могу да примењују концепт сигурне треће земље само ако су надлежни органи уверени да ће се у трећој земљи о којој је реч према лицу које тражи међународну заштиту поступати у складу са следећим начелима:
   1. његов живот и слобода неће бити угрожени због његове расе, вере, националности, припадности одређеној друштвеној групи или политичког мишљења;
   2. не постоји никаква опасност од озбиљне штете дефинисане у Директиви 2011/95/EU;
   3. поштује се начело забране протеривања у складу са Женевском конвенцијом;
   4. поштује се забрана удаљења којим би било прекршено право на слободу од мучења и окрутног, нечовечног или понижавајућег поступања утврђена међународним правом; и
   5. постоји могућност да лице затражи статус избеглице, и, ако се утврди да је избеглица, да добије заштиту у складу са Женевском конвенцијом.
2. Примена концепта сигурне треће земље подлеже правилима утврђеним у националном праву, укључујући:
   1. правила којима се изискује постојање везе између подносиоца захтева и треће земље о којој је реч на основу које би било оправдано да то лице оде у ту земљу;
   2. правила о методологији коју надлежни органи примењују како би се уверили да се концепт сигурне треће земље може применити на одређену земљу или одређеног подносиоца захтева. Та методологија обухвата појединачно разматрање сигурности земље за конкретног подносиоца захтева  и/или национално одређивање земаља које се опште узев сматрају сигурним;
   3. правила која у складу са међународним правом омогућују индивидуализовано разматрање да ли је трећа земља о којој је реч сигурна за конкретног подносиоца захтева, и која подносиоцу захтева омогућују барем да оспорава примену концепта сигурне треће земље по основу тога да та трећа земља није сигурна у његовим посебним околностима. Подносилац захтева такође може да оспорава постојање везе између њега и треће земље у складу са тачком (а). [….]

 

Коначно, такозвана европска сигурна земља (ЕСЗ) представља трећу врсту „сигурне земље“, која постоји само у праву ЕУ. Одређивање неке земље као ЕСЗ сходно члану 39. нарочито је важно с обзиром на импликације које то може имати по разматрање захтева за азил. Док се применом концепата СТЗ и ПЗА сходно члановима 35. и 38. државе чланице могу ограничити на процену прихватљивости захтева, сходно овом члану могу одлучити да уопште неће размотрити захтев или да га неће размотрити у целости. Ово се сматра последицом „строжих“ и подробнијих захтева везаних за сигурност те земље, услед којих је она наводно сигурнија у смислу враћања.[3] Ови критеријуми обухватају прихватање и повиновање земље, иначе потписнице ЕКЉП, Женевској конвенцији без ограничења. ЕСЗ се дефинише на следећи начин:

 

Члан 39. – Концепт европске сигурне треће земље

1. Државе чланице могу одлучити да уопште неће размотрити [захтев за међународну заштиту] или да га неће у целости размотрити у случајевима када надлежни орган на основу чињеница утврди да подносилац захтева настоји да уђе или да је незаконито ушао са територије сигурне треће земље из става 2.
2. Трећа земља може се сматрати сигурном у смислу става 1. само ако:
   1. је ратификовала и поштује одредбе Женевске конвенције без икаквих географских ограничења;
   2. има законом прописан поступак азила; и
   3. је ратификовала [ЕКЉП] и поштује њене одредбе, укључујући стандарде који се односе на делотворне правне лекове.
3. Подносилац захтева може да оспорава примену концепта европске сигурне треће земље уз образложење да трећа земља о којој је реч није сигурна у његовим посебним околностима.
4. Државе чланице у свом националном праву утврђују начине спровођења одредби става 1. и последице одлука донетих на основу тих одредби у складу са начелом забране протеривања, укључујући изузетке од примене овог члана из хуманитарних или политичких разлога или разлога везаних за међународно јавно право.
5. Приликом спровођења одлуке која се темељи искључиво на овом члану, државе чланице: (а) о томе обавештавају подносиоца захтева; и (б) достављају му документ којим се органи треће земље на језику те земље обавештавају о томе да није донета мериторна одлука.
6. Ако трећа сигурна земља не прими поново подносиоца захтева, државе чланице обезбеђују приступ поступку у складу са основним начелима и јемствима из Поглавља II.
7. Државе чланице периодично обавештавају [Европску] комисију о земљама на које се у складу са одредбама овог члана примењује овај концепт.

 

[1]  Види Европска унија: Европска агенција за основна права, Приручник из европског права у области азила, граница и имиграције, 2014, стр. 64-65.

[2] Члан 33. став 2. тачка ц. Државе чланице могу да сматрају захтев за међународну заштиту неприхватљивим само ако: […] се земља која није држава чланица сматра сигурном трећом земљом за подносиоца захтева у складу са чланом 38.

[3] Пирс, Стив, и др, ур. Право ЕУ у области имиграције и азила (Текст и коментар): Том 3: Право ЕУ у области азила (Peers, Steve, et al., eds. EU Immigration and Asylum Law (Text and Commentary): Volume 3: EU Asylum Law), Hotei Publishing, стр. 262, 2015.