Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - ОСНОВНИ КУРС > Концепт СТЗ у пракси ЕСЉП > Еволутивни приступ ЕСЉП враћању сагласно Уредби „Даблин III“ и усаглашеност поступака држава на основу права ЕУ с ЕКЉП

К. Р. С. против УЈЕДИЊЕНОГ КРАЉЕВСТВА

ЕСЉП се у одлуци о прихватљивости представке у предмету К. Р. С. против Уједињеног Краљевства[1] поново бавио сличним питањима у оквиру, конкретно, Уредбе „Даблин II“ која је у међувремену сачињена на основу Даблинске конвенције и која је чинила кључни део настајућег режима азила ЕУ успостављеног том уредбом. Суд је донекле поновио наведене аргументе, подсетивши на начело које је истакао у одлуци у предмету Т.И. да удаљење у интермедијарну земљу – која је истовремено и држава уговорница [ЕКЉП] – не утиче на одговорност [Уједињеног Краљевства] да осигура да подносилац представке неће бити изложен поступању противном члану 3. услед одлуке о протеривању и да спровођење међународног споразума (у овом случају Уредбе „Даблин II“) државе чланице не ослобађа њихових обавеза по ЕКЉП.

Суд је стога поново заузео став да враћање тражиоца азила у контексту Даблинског система отвара питање одговорности држава по Конвенцији у погледу постојања стварне опасности да ће подносилац представке бити послат у земљу у којој би се суочио са поступањем противним члану 3.

 

К. Р. С. против УЈЕДИЊЕНОГ КРАЉЕВСТВА (представка бр. 32733/08, одлука о прихватљивости)

Донекле прилагођени приказ одлуке коју је сачинила Европска база података о праву у области азила (EDAL)

Представку је поднео ирански држављанин који је у Уједињеном Краљевству затражио азил а пре тога је прошао кроз Грчку. Британске власти су поднеле захтев Грчкој да преузме надлежност за његов захтев у складу са Уредбом „Даблин II“, који је ова прихватила. Британске власти су захтев за азил подносиоца представке прогласиле неприхватљивим и одредиле његово удаљење у Грчку.

Подносиоцу представке није дата дозвола да затражи судско преиспитивање одлуке о удаљењу. Његово је удаљење, међутим, одложено јер је поднео захтев ЕСЉП да одреди привремену меру у складу са правилом 39. Пословника Суда, који је одобрен на основу документа УНХЦР у којем се државама препоручује да се до даљњег уздржавају од враћања тражилаца азила у Грчку сходно Уредби „Даблин II“. Пред ЕСЉП је тврдио да би његово протеривање из Уједињеног Краљевства у Грчку представљало повреду члана 3. ЕКЉП.

 

Суд је овај предмет разматрао у складу са својим начелима у вези с протеривањем када се тврди да постоје значајни разлози за страх од стварне опасности од поступања супротног члану 3. и изјавио да се та опасност не може аутоматски утврдити или искључити применом процесних захтева. Када је то случај, сходно члану 13, ЕСЉП изискује да испитивање буде независно и темељно и да расположиви правни лек има аутоматско суспензивно дејство.

 

Априла 2008. године, након што је УНХЦР објавио свој извештај, ЕСЉП је примио велики број захтева од тражилаца азила у Уједињеном Краљевству да одреди мере у складу са правилом 39. како би се спречило њихово пребацивање у Грчку. Суд је примио к знању забринутост изражену у документу УНХЦР, а коју је делила и организација Amnesty International, као и остале угледне НВО, да лица која треба да буду враћена у Грчку сагласно Уредби „Даблин II“ не би имала приступ делотворном правном леку. Међутим, докази предочени Европском суду за људска права указивали су на то да Грчка људе не удаљује у Иран, што је значило да се подносилац представке не суочава са опасношћу од ланчаног протеривања. Суд је утврдио да се претпоставља да ће Грчка поштовати своје међународне обавезе прописане Уредбом „Даблин II“, као и правне тековине ЕУ у области азила о минималним условима прихвата и поступцима азила.

 

Суд је сходно правилу 39. обавестио Уједињено Краљевство да мера треба да буде на снази до потврде да ће подносилац представке моћи у Грчкој да поднесе захтев за одређивање мера сходно правилу 39. у случају даљег протеривања из Грчке у Иран. То је заступника Уједињеног Краљевства пред Европским судом навело да у допису ЕСЉП пренесе информације које је добио од грчке јединице за Даблински систем да ће лица враћена сагласно Уредби „Даблин II“ моћи да поднесу захтеве за азил пошто буду пребачена у Грчку и да неће одмах бити удаљена. У допису се понавља посвећеност Грчке Европској конвенцији за људска права, коју је и она сама потписала. У одсуству доказа који указују на супротно, требало би претпоставити да ће она поштовати своје обавезе. Стога, ако се подносилац представке суочи са удаљењем у Иран од стране Грчке, он треба да поднесе захтев за одређивање мера против Грчке сходно правилу 39. када се у њој нађе. Слично томе, сву потенцијалну забринутост у вези са условима лишења слободе у Грчкој треба прво размотрити са грчким националним органима, а потом пред ЕСЉП.

 

Суд је једногласно закључио да Уједињено Краљевство неће прекршити своје обавезе из члана 3. ЕКЉП ако подносиоца представке удаљи у Грчку. Стога је представку прогласио неприхватљивом и очигледно неоснованом те укинуо привремену меру.

 

Суд је на основу ове одлуке прогласио неприхватљивим и друге представке у којима се оспоравало пребацивање у Грчку сагласно Уредби „Даблин II“, све до предмета М. С. С. против Белгије и Грчке, када је преиспитао свој став по овом питању (подробна анализа налази се у тексту који следи). 

 

Битно је истаћи да, иако је примио к знању да су угледне НВО, као  и УНХЦР, изразили забринутост због ситуације на терену у Грчкој и да су је при том формулисали у складу са ЕКЉП, јер су у њој помињале непостојање делотворног правног лека, Суд није сматрао да су њихови извештаји од одлучујућег значаја да би га навели да утврди повреду ЕКЉП. Суд је сматрао битним чињеницу да Грчка заправо у то време није удаљавала људе у Иран, те да је тврдња подносиоца представке о опасности од ланчаног протеривања неоснована.

 

Суд је први пут у овој одлуци елаборирао свој став о претпоставци „узајамног поверења“ и претпоставци сигурности коју државе чланице усвајају у контексту даблинских поступака, изјавивши да се мора претпоставити да ће Грчка поштовати своје обавезе из тих директива и да је у том смислу битан нови законски оквир који је Грчка усвојила. Суд је у овој прилици био уверен да би се, у случају да Грчка почне да враћа људе на опасне дестинације, прописном применом Уредбе „Даблин II“ обезбедила заштита у том смислу, те Уједињеном Краљевству омогућило да „ако то сматра прикладним, оствари своје право да захтеве за азил разматра у складу са [чланом] 3. став 2. Уредбе“.

Суд је такође придао значај дипломатским уверавањима која је пружила грчка јединица за Даблински систем, по којима тражиоци азила у Грчкој имају право жалбе на сваку одлуку о протеривању и да од овог суда захтевају одређивање привремених мера у складу са правилом 39. Пословника ЕСЉП.

 

ЕСЉП је у предмету Т.И. разматрао усклађеност пребацивања сагласно Даблинској конвенцији са ЕКЉП само у случају опасности од „ланчаног протеривања“ у земљи у коју се враћа, односно од његовог потоњег пребацивања из „сигурне“ у несигурну земљу.[2] Сходно томе, држава која је надлежна за спровођење пребацивања сагласно Даблинској уредби, по ЕКЉП постаје одговорна ако пропусти да на одговарајући начин надзире праксу земље и од ње добије одговарајућа уверавања да тражилац азила неће бити изложен опасности од протеривања, и да ће на располагању имати делотворан правни лек како би оспорио евентуалну каснију одлуку о његовом протеривању у трећу земљу. 

 

Битно је истаћи да се ЕСЉП дистанцирао од овог става у предмету К. Р. С. против Уједињеног Краљевства (премда при одлучивању о суштини није одлучио у корист подносиоца представке) и, што је важно, у пресуди у предмету М. С. С. против Белгије и Грчке. Овај је предмет подробно размотрен у контексту праксе ЕСЉП о забрани протеривања у претходном поглављу, а сада ће бити размотрен само из угла улоге коју је одиграо у уобличавању приступа ЕСЉП враћању на основу Даблинског система. Суд је у овом предмету развио приступ из К. Р. С. и закључио да враћање подносиоца представке у Грчку само по себи представља повреду члана 3. ЕКЉП због услова прихвата и лишења слободе којима је подносилац представке био изложен и оскудици у којој је био приморан да живи. Поред тога, констатовао је да су неадекватни услови грчког система азила били супротни члану 13. у вези са чланом 3. јер тај систем није предвиђао одговарајуће правне лекове како би се избегла опасност од излагања подносиоца представке ланчаном протеривању (у Авганистан). 

 

[1] K. R. S. v. the United Kingdom, представка бр. 32733/08.

[2] Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима, стр. 170.