Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - ОСНОВНИ КУРС > Примена члана 3. ЕКЉП (забрана протеривања) у Републици Србији

Забрана протеривања у контексту међународне заштите

Закон о азилу експлицитно наводи забрану протеривања код одредбе којом се дефинише супсидијарна заштита (члан 2. став 1. тачка 8), као и сигурна трећа земља (члан 2. став 1. тачка 11). Такође, током поступка азила, надлежни органи имају обавезу да по службеној дужности испитају да ли постоје услови за додељивање супсидијарне заштите, уколико се покаже да лице не испуњава услове за добијање права на уточиште. То значи да надлежни орган у поступку азила мора да размотри да ли би у случају повратка у државу порекла странац био изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању.

 

Закон о азилу

 

Члан 2. став 1. тачка 8.

 

„Супсидијарна заштита је облик заштите који Република Србија одобрава странцу, који би у случају повратка у државу порекла био изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању, или би његов живот, безбедност или слобода били угрожени насиљем општих размера које је изазвано спољном агресијом или унутрашњим оружаним сукобом или масовним кршењем људских права.“

 

Члан 2. став 1. тачка 11.

 

„Сигурна трећа држава је држава са листе коју утврђује Влада, која се придржава међународних начела о заштити избеглица садржаних у Конвенцији о статусу избеглица из 1951. године и Протоколу о статусу избеглица из 1967. године, у којој је тражилац азила боравио или кроз коју је пролазио, непосредно пре доласка на територију Републике Србије и у којој је имао могућност подношења захтева за азил, у којој не би био изложен прогону, мучењу или понижавајућем поступку или враћању у државу у којој би његов живот, безбедност или слобода били угрожени.“

 

Члан 4. став 2 (право на подношење захтева за азил)

 

„Уколико странац из става 1. овог члана, не испуњава услове за добијање права на уточиште, по службеној дужности ће се размотрити да ли постоје услови за одобравање супсидијарне заштите“.

 

Члан 6 (забрана протеривања или враћања)

 

”Ниједно лице не сме бити протерано или враћено против његове воље на територију где би његов живот или слобода били угрожени због његове расе, пола језика, вероисповести, националности, припадности одређеној друштвеној групи или политичких ставова.

Одредба става 1 овог члана неће се примењивати на лице за које се основано може сматрати да угрожава безбедност земље или које је правноснажном пресудом осуђено за тешко кривично дело, због чега представља опасност за јавни поредак.

Независно од одредби става 2. овог члана ниједно лице не сме бити протерано или против његове воље враћено на територију на којој постоји ризик да ће бити подвргнуто мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.”