Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - ОСНОВНИ КУРС > Правне тековине ЕУ које се односе на азил и пракса Суда правде ЕУ везана за материју азила

Заједнички европски систем азила (ЗЕСА)

Уредба „Даблин III“ (која се назива и „Даблинским системом“) представља правни основ за одређивање државе чланице ЕУ која је надлежна за одлучивање о захтеву за азил. Даблински систем представља механизам за расподелу одговорности међу државама чланицама ЕУ, а не механизам за расподелу терета у смислу дистрибуције броја захтева за азил поднетих у ЕУ. У овој уредби се утврђују критеријуми које треба примењивати како би се те одлуке донеле. Први корак који треба предузети када неко лице поднесе захтев за азил у било којој држави чланици ЕУ подразумева утврђивање државе која је надлежна да о том захтеву одлучује. Држава домаћин треба да захтева од друге државе чланице (у којој подносилац захтева има нпр. одговарајуће породичне везе) да „преузме надлежност“ за тај захтев, али такође може од друге државе чланице затражити да подносиоца захтева „поново прихвати“ ако су релевантни критеријуми испуњени. Критеријуми се примењују по строгом хијерархијском поретку, при чему предност имају породичне везе и интереси малолетника. У пракси се првенствено и најчешће у случајевима „поновног прихвата“ примењује критеријум који се односи на прву државу чланицу ЕУ у коју је подносилац ушао незаконито.

Уредбом o формирању базе података отисака прстију тражилаца азила EURODAC^[1] се успоставља база података тражилаца азила у ЕУ, а отисци прстију свих подносилаца захтева за азил се шаљу у централни систем. Тиме се у оквиру Даблинског система државама чланицама пружа помоћ, конкретно докази о првој земљи ЕУ у коју је подносилац захтева незаконито ушао, како би се утврдило која је држава чланица надлежна да разматра његов захтев.

Европска канцеларија за подршку азилу (European Asylum Support Office, EASO) представља агенцију Европске уније која пружа подршку спровођењу Даблинског система, тако што помаже у пресељењу подносилаца захтева за међународну заштиту и државама чланицама нуди техничку и оперативну помоћ.

Људи који у једној држави чланици поднесу захтев за азил се обично пребацују у другу државу чланицу ако се покаже да је потоња држава за њих надлежна по даблинским критеријумима. У Даблинском систему учествују и одређене државе које нису чланице ЕУ (Исланд, Норвешка и Швајцарска).

 

У Квалификационој директиви је дата дефиниција применљива широм ЕУ о томе ко има право на међународну заштиту по праву ЕУ. У њој се утврђује могућност признања статуса „избеглице“ утврђеног у Женевској конвенцији или доделе „супсидијарне заштите“ онима који су изложени опасности да им буде нанета озбиљна штета. Дефиниција „озбиљне штете“ се у извесној мери преклапа са заштитом коју пружа ЕКЉП. Међутим, Квалификационом директивом, баш као и Женевском конвенцијом, али за разлику од ЕКЉП, су из избегличке заштите изузета лица за која се сматра да су непожељна или да не заслужују повластице предвиђене овом директивом (члан 12). У Квалификационој директиви су такође утврђене све повластице на које имају права лица за која се сматра да испуњавају услове да им буде додељена заштита (чланови 20-35).

У ДПА су детаљно прописане важне процесне гарантије и поступци које државе морају поштовати у односу на лица која траже азил. ДПА се примењује на територији, границама, територијалним водама и транзитним зонама држава чланица (члан 3).^[2] Том директивом се такође утврђује и известан број ситуација у којима ти поступци не морају у потпуности да се примене (члан 33).

У ДУП су утврђени минимални материјални и социјални услови који морају бити обезбеђени тражиоцима азила док чекају одлуку о свом захтеву. Тражиоци азила подвргнути поступку повратка по Даблинском систему такође имају право на погодности које предвиђа ова Директива. И ДПА и ДУП садрже одредбе о слободи кретања и лишењу слободе (у члану 26. ДПА, односно члану 8. ДУП).

 

[1] Уредба ЕУ бр. 603/2013 Европског парламента и Савета од 26. јануара о успостављању система Eurodac за поређење отисака прстију ради делотворне примене Уредбе ЕУ бр. 604/2013 о утврђивању критеријума и механизама за одређивање надлежне државе чланице за одлучивање о захтеву за азил који је једној од држава чланица поднео држављанин треће земље или лице без држављанства и о захтевима за упоређивање с подацима из Eurodac-а од стране органа за спровођење закона држава чланица и Европола за потребе спровођења закона и о измени Уредбе ЕУ бр. 1077/2011 о оснивању Европске агенције за оперативно управљање обимним информационим системима у области слободе, безбедности и правде (измењена).

[2] Напомена: пресуда у горе наведеном предмету Hirsi Jamaa and Others v. Italy могла би имати утицаја на географско поље дејства ДПА. Иако се ова пресуда односила на повреду ЕКЉП, њоме је дефиниција „територије“ проширена и на пловила под заставом одређене државе. Премда у судској пракси још није јасно дефинисан став о овом питању, има простора за тврдњу да се приступ ЕСЉП у пресуди у предмету Хирши може применити и у праву ЕУ.