Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Шта представља незаконит притвор миграната и тражилаца азила у смислу ЕКЉП > Врсте притвора > Притвор у циљу депортације или враћања

Стандарди и јемства у притвору до депортације према ЕКЉП

Притвор ради спровођења одлуке о враћању изричито је допуштен чланом 5. став 1. тачка ф, која предвиђа могућност да се примени притвор у односу на […] лица против кога се предузимају мере у циљу депортације или екстрадиције. Следствено томе, притвор је оправдан само док траје поступак екстрадиције и протеривања. Поље дејства те одредбе ближе ћемо испитати касније у тексту.

 

Сагласно ЕКЉП, услови под којима је допуштено да се примени притвор против странаца утврђени су исцрпно у члану 5. став 1. тачка ф, што значи да нема потребе да се доказују додатни елементи, као што је да ли та конкретна мера треба да буде сматрана разумно неопходном, на пример да би се спречило да лице на које се мера односи изврши деликт или побегне (Јемифова против Русије/Yemifova/ Представка бр. 39786/09 став 254). Самим тим, ЕСЉП не придаје никакву тежину томе да ли се на домаћем нивоу одлука о протеривању на основу које је донета мера притвора може оправдати по домаћем праву или праву Конвенције (Пресуда Јемифова против Русије, где се цитирају пресуде у предметима Чонка против Белгије, Представка бр. 51564/99, став 38. и Чахал/Chahal/, став 112).

 

У својој пракси везаној за то питање ЕСЉП је развио различите стандарде који се примењују на притвор до депортације, и ти стандарди се морају поштовати да би сама мера била усклађена с Конвенцијом. Неки од главних елемената и стандарда које је Суд развио у погледу усклађености имиграционог притвора с јемствима која су утврђена Конвенцијом биће објашњени даље у тексту.

 

1. Законитост притвора до депортације: као и сви видови притвора према члану 5, и притвор до депортације мора имати јасан основ у унутрашњем праву државе и не сме бити произвољно одређен. Тачан обим и значење тих појмова детаљно ћемо испитати у одељку о законитости и произвољности имиграционог притвора, даље у тексту. Међутим, овде је корисно да подсетимо на то да у конкретном контексту притвора до депортације одредба којом се уређује притвор и продужетак притвора мора бити „прецизна и предвидљива” и њоме морају бити одређени „рокови за тај притвор” (Исмојлов и други против Русије /Ismoilov/, представка 2947/06, став 140). Такође је суштински важно да се преиспитају оправданост и нужност притвора до депортације.

• Више о законитости и произвољности притвора у одељку текста који је томе посвећен касније у овом документу.

 

2. Трајност поступка депортације: кључни чинилац легитимности притвора до депортације сагласно члану 5. став 1. тачка ф лежи у томе да држава континуирано спроводи мере које омогућују да се изврши одлука о враћању притвореника. ЕСЉП у том смислу говори о томе да ли се, у конкретном случају у коме је одређен притвор, „та мера спроводи ради депортације”. Кључни предмет у коме је тај тест примењен у контексту притвора у циљу депортације јесте предмет Чахал против Уједињеног Краљевства (став 112), где је у Пресуди наведено да „[с]вако лишење слободе према другом делу члана 5. став 1. тачка ф оправдано је само док је у току поступак депортације или екстрадиције” (види Пресуду у предмету С. З. против Грчке, Представка бр. 66702/13, где се цитира предмет Чахал).

 

Када тај услов престане да постоји, одлука о притвору и сама може изгубити своје унутрашње оправдање, оно на коме почива. У том смислу ЕСЉП је стао на становиште да ако поступак [притвора] није спроведен с дужном пажњом, притвор престаје да буде дозвољен (види С. З. против Грчке, Представка бр. 66702/13, Пресуда у којој се цитира Пресуда донета у предмету A. и други против Уједињеног Краљевства [Велико веће], бр. 3455/05, став 170). Да би установио шта се може узети у обзир у смислу закључка да се „мера спроводи у циљу депортације”, ЕСЉП је придао значај следећим околностима:

 

• Да ли удаљење, као намеравани циљ притвора, представља „реалну могућност” у предмету о коме је реч (Ахмед против Уједињеног Краљевства, Представка бр. 59727/13; Лулед Масуд против Малте/Louled Massoud/, Представка бр. 24340/08, став 69, A. и други против Уједињеног Краљевства [Велико веће], Представка бр. 3455/05, став 167, Амие и други против Бугарске, Представка бр. 58149/08, став 144, и Миколенко, Представка бр. 10664/05, став 68). O појму „реалине могућности депортације” види доле, у предмету Mikolenko:

 

 

У предмету Миколенко против Естоније, подносилац представке је официр совјетске армије који је живео у Естонији од 1983. године. ЕСЉП је установио да је његов притвор до депортације у Русију трајао око три године и 11 месеци, чиме је била прекршена одредба о заштити од произвољног притвора утврђена у члану 5. став 1. Притвор у циљу депортације условљен је тиме да се депортација „спроводи с дужном пажњом”. У супротном, притвор се сматра произвољним. […] Према томе, будући да његова депортација није била спроведена с „дужном пажњом” – ЕСЉП, пре свега, није установио ниједан доказ о било ком кораку предузетом током једне и по године да би се та депортација спровела − притвор подносиоца представке је био произвољан, па је самим тим био у супротности с чланом 5. став 1. Конвенције.

 

• У том циљу, када се ради о лицима која тврде да ће бити изложена ризику уколико буду враћена, у судској процени се водило рачуна и о развоју догађаја у тој земљи. У предмету С. З. против Грчке (Представка бр. 66702/13), који смо горе анализирали у вези са специфичним положајем тражилаца азила у притвору, подносилац представке је тврдио да његово враћање у Сирију није изводљиво јер би тиме био угрожен његов живот, између осталог и због тога што се у тој земљи управо распирује војни сукоб. У том смислу, повећава се потреба да се преиспита притвор (С. З. против Грчке). У предмету С. З., где подносилац представке у почетку није могао да предочи свој пасош као доказ држављанства, његов притвор је настављен и након што је тај документ предочен и пошто су исказане примедбе, све док није донета позитивна одлука о његовом избегличком статусу (што је све трајало још 21 дан) (С. З. против Грчке, став 57). ЕСЉП је закључио да је чињеница да су, због горе наведених доказа и информација које су биле предочене, домаће власти морале да […] размотре алтернативне мере.

 

У предмету С. З. против Грчке, подносилац представке, који је сиријски држављанин, ухапшен је и осуђен под оптужбом да је за време свог боравка у Грчкој користио фалсификовани пасош; подносилац представке је притворен до депортације у подруму полицијске станице. Одлука о враћању подносиоца представке донета је на основу тога што је он илегално ушао и што није имао прописну дозволу боравка, као и на основу пресуде која му је изречена за коришћење лажних докумената, што је све оцењено као основ за уверење да његово присуство на грчкој територији представља опасност по јавни ред (ставови 7−8). ЕСЉП је утврдио да су у датом случају била повређена права подносиоца представке утврђена различитим одредбама Конвенције. Установио је повреду члана 3. због услова у којима је подносилац представке био приморан да борави − у полицијској станици. Тај закључак је донет и са становишта објективних карактеристика његовог притвора и у светлу утицаја који је све то имало на лични положај подносиоца представке. Када је реч о лишењу слободе, ЕСЉП је установио да је био прекршен члан 5. став 1. тачка ф, као и став 4. истог члана услед тога што подносиоцу представке нису пружена одговарајућа процесна јемства и што нису постојали реални изгледи за његов стварни повратак, тако да његов притвор више није могао бити оправдан.

 

 

• Узроци кашњења у извршењу одлука о депортацији. Разлози за неизвршење одлуке о враћању у разумном року могу проистећи из различитих фактора и могу бити повезани с понашањем притвореника, кашњењима у раду државних власти, непостојањем сарадње власти у земљи повратка или објективним разлозима, као што је непостојање доступних средстава или ресурса за практично остваривање повратка датог лица.

 

У предмету Миколенко против Естоније, ЕСЉП је констатовао да је крајем прве године притвора подносиоца представке било јасно да не постоје реални изгледи да он буде депортован  због тога што није био спреман на сарадњу, која је реално била потребна, као и због неспремности руске државе да изда путне исправе или да прихвати привремене путне исправе које изда естонска држава. У предмету Каџојев/Kadzoev/ (c-357/09), СПЕУ се суочио с представком једног држављанина Чеченије кога су бугарске власти држале у притвору пре но што је ступила на снагу Директива о враћању. Он је притворен у октобру 2006. године, а у августу 2009, када се одлучивало о том случају, још се налазио у притвору. Покушаји да се он депортује у Русију пропали су зато што је поседовао неважеће путне исправе, а није постојала ниједна друга земља која би била вољна да га прими.

 

Предмет Синг против Чешке Републике/Singh/ (Представка бр. 60538/00), доле, пример је пропуста власти у земљи која враћа лице у комбинацији с неспремношћу земље повратка на сарадњу.

 

У предмету Синг против Чешће Републике, ЕСЉП се бавио случајем двојице држављана Индије који су били осуђени на 21 месец затвора због тога што су омогућавали илегалне миграције. Пошто су илегално боравили у земљи, издат је налог за њихову депортацију након што издрже казну затвора. Међутим, они су тек две године од завршетка издржавања казне пуштени из притвора. Власти нису обезбедиле релевантне путне исправе од индијског амбасадора, који је, између осталог, рекао да не постоји доказ да су та двојица држављани Индије. ЕСЉП је утврдио да је притвор те двојице подносилаца представке био произвољан − као и да је прекомерно трајао − јер власти нису успеле да с дужном пажњом покрену поступак депортације зато што нису биле у стању да им обезбеде важеће путне исправе. ЕСЉП је закључио да судови нису хитно и без одлагања решавали жалбе подносилаца представке на притвор, јер су ти поступци трајали три, односно осам месеци.

 Чак и када се тврди да постоје „објективни” разлози који спречавају депортацију, ЕСЉП је понекад установио да чињење или нечињење државе која спроводи депортацију и напори које она улаже да би превазишла те препреке могу утицати на целокупан поступак. У предмету М. и други против Бугарске (Представка бр. 41416/08), ЕСЉП је констатовао да је препреку томе да се без одлагања изврши депортација […] представљало то што није било директних летова из Бугарске у Авганистан, поред тешкоћа да се обезбеди правно ваљана исправа на основу које би подносилац представке могао да буде враћен у Авганистан. Такве тешкоће су тумачене као пропуст државе − јер није предузела одговарајуће кораке, нити је доказала да је уложила довољно труда да обезбеди реадмисију тог подносиоца представке (став 74). 

• Када ЕСЉП одреди привремене мере по члану 39. Пословника Суда^[1] како би зауставио удаљавање или враћање лица, држава не може неограничено држати то лице у притвору до депортације „а да не реши правни статус тог лица” (Рјабикин против Русије/Ryabikin/, Представка бр. 8320/04, став 132). Када се притвор продужи и након онога што је одређено привременим мерама сагласно правилу 39, ЕСЉП је констатовао да иако чињеница да је поступак протеривања био претходно суспендован […] сама по себи не чини притвор лица о коме је реч незаконитим, неопходно је, да би тај притвор остао оправдан, да власти и даље предвиђају протеривање у некој доцнијој фази, као и да мера не буде неразумно пролонгирана (Ahmed против Уједињеног Краљевства, Представка бр. 59727/13, став 44; Кешмири против Турске/Keshmiri/, Представка бр. 22426/10, став 34, против Русије, Представка бр. 69235/11, ставови 91−92). У предмету L. M. и други против Русије,^[2] утврђено је да је тиме што је притвор странаца настављен и након што је ЕСЉП одредио привремене мере сагласно правилу 39, био прекршен члан 5. Домаћи судови нису проверили истрајност намере да се лица депортују, нити су ту намеру сагледали у вези с тим што, према унутрашњем праву, нису постојали правни лекови помоћу којих би било могућно затражити судско преиспитивање притвора у циљу протеривања, нити је постојала могућност да се та одлука аутоматски преиспитује у редовним временским размацима (став 50).

 

У предмету Suso Musa против Малте, ЕСЉП је закључио да је то што је илегални мигрант држан две године у притвору до депортације, које на крају није ни било, представљало повреду члана 5. ставови 1. и 4. Поступак побијања одлуке о притвору пред надлежним судом трајао је око годину дана и закључено је да је тиме, поред недостатка осталих делотворних правних лекова, био прекршен захтев да лицима која су лишена слободе буде омогућено да покрену судски поступак како би се брзо и делотворно преиспитало да ли су законито лишени слободе. Притвор овог подносиоца представке трајао је око шест месеци у првом периоду − да би он потом провео још пет месеци у казнено-поправном дому због побуне која је избила у притворском центру − а онда је уследио други период притвора, од око једне године, после кога је он ослобођен јер његово држављанство још није било утврђено. Сагласно члану 5. став 1. притвор је оправдан само дотле док траје поступак депортације. Будући да поступак депортације није ни почео до јануара 2013, а у фебруару је постало јасно да неће бити могућно депортовати то лице, ЕСЉП је закључио да је и тиме био прекршен члан 5. став 1.

 

Јасна идентификација земље повратка: У предмету М. и други против Бугарске, Представка бр. 41416/08, ЕСЉП је стао на становиште да нејасна ситуација у погледу земље повратка може да се сматра проблематичном у смислу захтева за правну сигурност који је инхерентан свим одредбама Конвенције јер је то морало да науди делотворној контроли будности и дужне пажње власти у поступању у односу на депортацију (став 69). У истој тој пресуди каже се да иако је могуће суочити се с препрекама у спровођењу одлуке о депортацији у дату земљу, ако су у начелу могуће друге дестинације, онда држање у притвору док власти не уложе активне напоре да организују трансфер у трећу земљу може ући у поље дејства члана 5. став 1. тачка ф (M. и други против Бугарске, уз цитирање Пресуде у предмету Чонка против Белгије, Представка бр. 51564/99, став 38. и Чахал, став 112).

 

[1] Европски суд за људска права може, према Правилу 39. Пословника Суда, да одреди привремене мере онда када постоји непосредна опасност од наношења ненадокнадиве штете. Више детаља о томе види у: Основне чињенице о ЕКЉП − Привремене мере, доступно на: https://www.echr.coe.int/Documents/FS_Interim_measures_ENG.pdf

[2] L. M. and Others v. Russia, представке бр. 40081/14, 40088/14 и 40127/14, ставови 148−149.