Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Процесна јемства у контексту притвора- Право тражиоца азила да буде обавештен и право да покрене поступак за испитивање законитости мере притвора сагласно члану 5. став 2. и став 4. ЕКЉП

Члан 5. став 4.

ЕСЉП оцењује да члан 5. став 4. представља lex specialis у односу на општије захтеве утврђене у члану 13. (Исмоилов и други против Русије, представка бр. 2947/06, став 142). Када је реч о поступку за испитивање законитости лишења слободе и за, тамо где су услови за то испуњени, пуштање на слободу, ЕСЉП се у својој судској пракси позива на „унутрашње правне лекове који су довољно сигурни” да испуне захтеве „доступности и делотворности” (Сусо Муса против Малте, став 51 и Аден Ахмед против Малте, ставови 114−115, где се цитира пресуда у предмету Кадем против Малте, Представка бр. 55263/00, став 41; Раза против Бугарске, Представка бр. 31465/08, став 76). Како би се испунио „тест доступности”, околности у вези с правним леком о коме је у датом случају реч морају бити такве да подносиоцима представке пружају реалну могућност да их искористе (Исмоилов и други против Русије, Представка бр. 2947/06, став 145, Чонка, ставови 46. и 55, горе наведени).

Нужна одлика правних лекова по члану 5. став 4. јесте то да је у тим поступцима могућно постићи брзу судску одлуку о законитости притвора (Aден Ахмед против Малте, став 114). С обзиром на осетљиву природу права о којима је реч, захтев за „брзином” (Хлаифија, где се цитира Пресуда у предмету Хачисон Рејд против Уједињеног Краљевства/Hutchison Reid/, Представка бр. 50272/99, став 79) у том смислу Суд тумачи рестриктивно, па време од седамнаест и двадесет шест дана сматра прекомерним за одлучивање о законитости притвора подносиоца представке (Сусо Муса против Малте, став 52, Аден Ахмед против Малте, став 115. у Пресуди у предмету Кадем, став 44−45; Ребок против Словеније/Rehbock/, Представка бр. 29462/95, ставови 82−86).

 

Оцењено је да захтеви за пуштање на слободу уз кауцију, који обезбеђују привремено пуштање на слободу, али не садрже преиспитивање законитости притвора, не испуњавају услове (Сусо Муса против Малте, став 56, Аден Ахмед против Малте, став 119).

 

Слично томе, правила која омогућују пуштање из притвора по основу његове нерационалности услед „прекомерног трајања” или због непостојања „изгледа за депортацију” такође не испуњавају захтеве садржане у члану 5. став 4. у том смислу што се они односе само на прецизно утврђене околности и нису применљиви на лице које се налази у почетној фази притвора, до доношења одлуке о захтеву за азил (Сусо Муса против Малте, став 56).

 

У контексту притвора ради спречавања уласка на територију, ЕСЉП је одбацио и аргументе Државе по којима су правни лекови који постоје за оспоравање одлуке о „забрани уласка” представљали адекватна средства за испитивање законитости, уз образложење да „правни или фактички разлози” за одређивање мере притвора нису у домашају таквог преиспитивања, па је стога сам тај правни лек непогодан да се њиме исходује пуштање на слободу (Хлаифија, став 134).