Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - НАПРЕДНИ КУРС > Општа начела на којима почива право на спајање породице у међународном и регионалном праву људских права > Општа начела заштите права на спајање породица избеглица > Спајање породица миграната и тражилаца азила: стандарди заштите ЕКЉП и судска пракса ЕСЉП

Општа начела и тест које ЕСЉП примењује у предметима у којима се раду о спајању породице

У контексту предмета у којима мигранти покушавају да се споје са члановима своје породице, индивидуална права по члану 8. одмеравају се и уравнотежавају у односу на конкурентне мере за контролу миграције које спроводи држава (између осталог, Абдулазиз) и у односу на друге друштвене интересе (који одговарају разлозима националне безбедности, јавне безбедности и економског благостања земље [итд.], у ставу 2. члана 8). Мешања у права по члану 8. су, као таква, дозвољена само уколико постоје допуштени разлози и ако поступци и мере државе испуњавају захтеве ЕКЉП.

 

Као и када је реч о другим квалификованим правима по Конвенцији, могућност одступања од општих обавеза према члану 8, иако само у јасно утврђеним случајевима, у суштини допушта државама известан маневарски простор када успостављају равнотежу између потреба појединца за заштитом и ширих друштвених потреба. Степен дискреционих овлашћења на које државе имају право када разматрају могућност да ограниче своје обавезе по Конвенцији ЕСЉП описује као „унутрашње поље слободне процене” државе.^[1]

 

ЕСЉП стога не признаје апсолутно право уласка или боравка у некој земљи (Женес против Холандије); то важи како за мигранте који покушавају да уђу у земљу, што је разматрано у првом поглављу овог приручника, тако и за чланове породица миграната који покушавају да им се придруже у земљи у којој они бораве. Услед тог правила сматра се да члан 8, сагледан засебно, не намеће општу обавезу државама да одобре спајање породице (Женес против Холандије; Бијао против Данске). Одлука о захтеву за спајање породице увек зависи од брижљивог одмеравања и уравнотежавања интереса, где се узимају у обзир посебне околности сваког појединачног случаја и легитимни друштвени интереси које заступа држава.^[2]

Како је то сам ЕСЉП формулисао, мора се успоставити […] правична равнотежа између конкурентних интереса појединца и заједнице у целини; и у једном и у другом контексту држава ужива одређено унутрашње поље слободне процене (Константинов против Холандије, Представка бр. 16351/03, став 46; Тукабо-Текле и други против Холандије, Представка бр. 60665/00, став 42).

 

Присуство деце, статус подносиоца представке као тражиоца азила или признатог избеглице – па самим тим, рањиве особе – као и друге суштинске околности предмета јесу они фактори који имају важну улогу и којима држава мора придати одговарајући значај када настоји да одмери дати предмет и успостави равнотежу.

 

У предмету Ел Хатет против Швајцарске/El Ghatet/ (Представка бр. 56971/10), ЕСЉП је нашао за сходно да подсети на нека основна начела којима се руководи у предметима по члану 8. када је реч о спајању породица, те да укаже на своје раније изведене закључке. Ти закључци делимично одражавају, а делимично проширују правила на која смо овде већ указали (став 44):

 

1. Обим обавеза државе да на своју територију прими рођаке имиграната који у њој имају боравиште разликује се зависно од посебних околности лица о којима је реч и општег интереса;
2. Према установљеном међународном праву и сходно својим уговорним обавезама, свака држава има право да контролише улазак на своју територију лица која нису њени држављани;
3. […] Члан 8. не може се сматрати чланом који држави намеће општу обавезу да поштује избор брачног пара у погледу земље у којој ће као брачни пар боравити или да дозволи спајање породице на својој територији.

 

Кроз своју судску праксу ЕСЉП је разрадио и додатне елементе утврђујући опсег горе наведених правила, придајући одређену тежину читавом низу чинилаца које треба узети у обзир у различитим околностима у којима се тражи спајање породице. Неки од тих чинилаца обухватају следеће:

 

1. Степен поремећаја породичног живота у конкретном случају (између осталог, Каплан против Норвешке, Представка бр32504/11, став 70);
2. Временски редослед успостављања породичних веза – посебно да ли је породични живот био формиран у време када су лица о којима је реч била упозната са имиграционим статусом једног од њих тако да је породични живот у тој земљи од самог почетка био „неизвестан”;^[3]
3. Постојање и квалитет породичних и личних веза које лице о коме је реч има у високој страни уговорници (између осталог, Каплан против Норвешке, став 70);
4. Постојање „било какве ʼнепремостиве препрекеʼ или ʼкрупног камена спотицањаʼ за успостављање или поновно успостављање живота у земљи порекла” (види Тукабо-Текле и други, став 48);
5. Постојање препрека за успостављање породичног живота негде другде;^[4]
6. Постојање фактора који се односе на имиграциону контролу ([нпр.] историје кршења имиграционих закона);^[5]
7. Присуство деце и размишљање о томе да ли би поновно спајање с родитељем/родитељима или другом одговорном пунолетном особом у траженој земљи било у њиховом најбољем интересу (Нојлингер и Шурук против Швајцарске/Neulinger, Shuruk/ [Велико веће], Представка бр. 41615/07, став 135); ^[6]
8. Доступност довољних и примерених ресурса као материјалне подршке пресељењу чланова породице;^[7]
9. Оправданост разлике у поступању између категорија миграната и немиграната за потребе спајања породице (начело недискриминације).

 

Избеглице: Јача права на заштиту породичног живота – приступ који подразумева „живот другде” не може се применити с обзиром на судбину избеглица – de facto „непремостиве препреке за успостављање породичног живота у земљи порекла, трећој земљи”: помна индивидуална анализа импликација трансфера по људска права. Насупрот томе, када је реч о тражиоцима азила, њихова рањивост такође има одређену улогу када се процењује да ли би било могуће да они негде другде уживају породични живот. Обично се претпоставља да они не могу бити враћени у земљу јер би у њој били суочени с прогоном.

 

У даљем тексту ћемо детаљније размотрити неке од тема које смо овде навели само у основним цртама, усредсређујући се на приступ ЕСЉП питањима која се увек изнова понављају у предметима који се односе на поновно спајање породица.

 

[1] ЕКЉП - Водич за члан 8, горе, став 217.

[2] ЕКЉП – Водич за члан 8. – став 293. Када је реч о имиграционим питањима, члан 8, сагледан засебно не може се сматрати чланом који држави намеће општу обавезу да поштује избор брачног пара у погледу земље у којој тај пар жели да води свој брачни живот нити да дозволи спајање породице на својој територији (Jeunesse v. Netherlands [Велико веће], став 107; Biao v. Denmark [Велико веће], став 117)… обим обавезе државе да прихвати на својој територији рођаке лица који у њој бораве разликује се зависно од посебних околности лица о којима је реч и општег интереса (Abdulaziz, Cabales and Balkandali v. the United Kingdom, ставови 67-68; (Gül v. Switzerland, став 38; Ahmut v. the Netherlands, став 63; Sen v. the Netherlands; Osman v. Denmark, став 54; Berisha v. Switzerland, став 60).

[3] EКЉП – Водич за члан 8, горе, став 295.

[4] УНХЦР, „Основно право” избеглица на јединство породице [горе наведено]: ЕСЉП „генерално гледано закључује да онда када чланови породице могу уживати породични живот негде другде, не постоји обавеза да се приме чланови породице – тај приступ се понекад назива „приступ: негде другде”.

[5] Види УНХЦР, „Основно право” избеглица на јединство породице [горе наведено].

[6] Предмет Neuliger, који се овде цитира, не односи се на контролу имиграције, већ се ту ради о отмици сходно Хашкој конвенцији о грађанскоправним аспектима међународне отмице детета од 25. октобра 1980. године. Овде се указује на тај предмет ради потпуности приказа и због чињенице да се он, зато што правницима практичарима износи веома важна начела, може користити за приступ заснован на „ширем, неспутаном приступу решавању важних правних питања везаних за имиграцију.

[7] Види: Високи комесар за избеглице УН (УНХЦР), „Основно право” избеглица на јединство породице […] где се цитира: Konstatinov v. The Netherlands – у начелу, ЕСЉП не сматра неразумним захтев да странац који је постигао боравишни статус у некој високој страни уговорници и који тражи спајање породице у тој земљи мора да докаже да располаже довољним независним и трајним приходом, који не потиче од социјалне помоћи да би задовољио своје основне егзистенцијалне потребе и чланова своје породице с којима жели да се споји.)