Процесне гарантије и право на делотворно правно средсво у предметима који се односе на протеривање

Једна од најважнијих новина коју доноси нови Закон о азилу  и привременој заштити свакако је увођење суспензивног дејства правних средстава у поступку азила. Мада је Уставом Републике Србије   право на правно средство експлицитно гарантовано, старим Законом о азилу оно није било предвиђено већ је само био прописан рок за жалбу против одлуке првостепеног органа, док тужба Управном суду није ни била предмет регулисања Закона о азилу већ Закона о управним споровима.^[1] Ови недостаци у потпуности су отклоњени у новом Закону о азилу и привременој заштити јер су право на жалбу против првостепене одлуке и право на тужбу против коначне одлуке у поступку азила не само предвиђена законом, већ је изричито гарантовано и њихово суспензивно дејство.

Како до враћања миграната може доћи независно од вођења поступка за азил, од значаја су и релевантне одредбе Закона о странцима које такође садрже правила о праву на жалбу против различитих одлука надлежних органа на основу којих странцу може бити наложено да напусти територију Републике Србије.

На питања поступака који се спроводе у складу са Законом о азилу и привременој заштити и Законом о странцима, а која нису уређена овим законима, примењују се одредбе Закона о општем управном поступку .^[2]

[1] „Сл. гласник РС”, бр. 111/09.

[2] „Службени гласник РС”, бр.18/16.